С обзиром на сложеност данашњег света, постизање самосталности често се сматра обесхрабрујућим настојањем. Међутим, посматрано из перспективе вере, то је освојив циљ. The General Handbook of Instructions (Општи приручник са упутствима) дефинише самосталност као „способност, посвећеност и напор да се обезбеде духовне и временске животне потребе за себе и породицу.”[i] Света писма су богат извор примера како Божја деца могу остварити самосталност. Размислите о Лехијевом путовању дивљином. Лехи је оставио све своје богатство да би следио Господњу вољу. Мада су тешкоће у дивљини свакако биле ублажене захваљујући Божјeм усмеравању - у виду визија, посета анђела и вођства које је обезбеђивала лијахона - ипак, дивљина је била страшно место и путовање ових људи било је пуно изазова. Једна нарочито узнемирујућа епизода описана је у Мормоновој књизи када је Нефи случајно сломио свој челични лук и вратио се у Лехијев логор без хране. Суочивши се са тако озбиљним проблемом, сви чланови Лехијеве групе, укључујући и самог Лехија, почели су да гунђају против Господа. Логично, без поузданог лука, не би могли набавити храну и страдали би. Међутим, Нефи се издигао изнад искушења да гунђа и ослонио је своје уздање на Господа. У знак тог поверења, Нефи је направио дрвени лук и стрелу са оскудним расположивим средствима и замолио је свог сада покајаног оца, као пророка, да се распита код Господа где може пронаћи храну. Откривење је дошло преко лијахоне и Нефи је набавио обиље хране.[ii]
Нефи је ефикасно практиковао начела самосталности. Како ми данас можемо чинити исто? Шта можемо учинити како бисмо дали на знање Господу да му верујемо баш као што је Нефи чинио? Из временске перспективе, можемо „направити наш дрвени лук и стрелу” започињањем програма образовања или неког посла. Попуњавањем књижице Мој пут ка самосталности и придруживањем црквеној групи за осамостаљивање можемо поставити своја временска настојања у ширу духовну перспективу. Примамо више светла о временским питањима када их гледамо из перспективе вере. У овом духовном контексту, један нарочито битан знак за Господа у вези са нашим поверењем у Њега јесте да живимо по закону десетине док се трудимо да пружимо све од себе у својој улози снабдевача. Већина чланова Цркве зна за Божје обећање благослова материјалног обиља онима који су послушни закону десетине, како је откривено преко пророка Малахије: „[…] и окушајте ме у том […] хоћу ли вам отворити уставе небеске […]”[i] У савременом откривењу Господ истиче неопходност десетине за посвећивање земље сионске и на крају њену нужност за изградњу самог Сиона: „[…] не буде ли народ мој обдржавао закон овај […] гле, заиста, кажем вам, неће она вама бити земља сионска.”[ii] Сион је свето место где се окупљају они који су чисти у срцу и живе у праведности.[iii] Он „се не може изградити ако није по начелима закона небеског царства”[iv] и представља место одбране и уточиште.[v]
Дакле, размишљајући о овим откривењима можемо се запитати: Да ли желим да допринесем изградњи Сиона? Може ли живот по закону десетине бити знак Господу да имам поверење у Њега? Да ли разумем да је то небески закон који ће ми, заједно са другима, помоћи да се квалификујем за радост вечног живота? Живот по закону десетине донео је мени и мојој породици безброј благослова. Моја молитва је да сви ми, Господњи свеци, учинимо десетину средиштем у својој потрази за временском - и на крају духовном - самосталношћу.