Порука обласних вођа

Колико год  да сам заузет, живим за недељу

Колико год  да сам заузет, живим за недељу
старешина Матју Бенасар, Француска
старешина Матју Бенасар, Француска Обласна седамдесеторица

Након средње школе, започео сам двогодишњу, веома амбициозну, припрему за улазак на француски универзитет Grandes Ecoles. На крају те две године интензивних припрема, студенти полажу квалификационе пријемне испите у нади да ће бити примљени на најпрестижније факултете.  Као и сваки студент своје класе, радио сам веома напорно.  Студенти су буквално учили по цео дан и до касно сваке ноћи. Брзо сам схватио да би нерадни недељни дан током две године, математички гледано, изазвао озбиљну штету:  пропустио бих четрнаест пуних седмица учења у односу на моје колеге студенте.  Када је мој отац видео моју унутрашњу борбу између разума и вере, рекао ми је у Јоторовом стилу: „Матју, твоје размишљање је погрешно. Не треба да радиш недељом.” 

У срцу сам се најпре побунио против овог савета.  На крају крајева, мој отац не зна како је то.  Али, када се олуја смирила, одлучио сам да послушам његов савет.  Никада нисам зажалио због тога. „Не идући својим путевима”[i] на Шабат било је од непроцењивог значаја.  Не само да сам понедељком ујутро долазио свеж када је изгледало да су све моје колеге биле исцрпљене од непрекидног учења викендом,  него су те године биле кључне за моје духовно напредовање.  Све што сам доживео захваљујући удубљивању у Света писма недељом, изузетно је продубило моје духовне корене у годинама преда мном.

На крају те две интензивне године положио сам планиране испите, и мада нисам био међу најбољим студентима, постигао сам довољно бодова да будем примљен на један од факултета о којима сам сањао али никада нисам мислио да бих могао уписати, један од најбољих.  То је ојачало моје сведочанство да „онима који љубе Бога све иде на добро”[ii].  Захваљујући том искуству научио сам да је Шабат преко потребан извор за освежење душе коме моји другови нису имали приступ.  Попут Израелаца који су се хранили маном у пустињи, и нису је прикупљали Шабатом, спознао сам да ми је поверење у Бога да не радим недељом била предност, а не хендикеп.  Јер том заповешћу Он припрема пут.

Исаија је добро знао да Шабат може бити милина, а не терет:  „Ако одвратиш ногу своју од суботе да не чиниш шта је теби драго на мој свети дан, и ако прозовеш суботу милином, свети дан Господњи славним, и будеш га славио не идући својим путевима и не чинећи шта је теби драго, ни говорећи речи, тада ћеш се веселити у Господу, и извешћу те на висине земаљске, и даћу ти да једеш наследство Јакова оца свог;   јер уста Господња рекоше.”[iii]

Шабат обезбеђује неупоредив предах од брига нашег турбулентног света, и одмор од живота бомбардованог медијима.  То је време када треба да се успори и уђе у свет размишљања.  Субота је свето време баш као што је храм свето место. То је дан посвећен породици, заједничком радовању, јачању веза и богослужењу.  То је дан за духовни развој, дан за сведочење, дан за јачање клецавих колена. Док се не настанимо у небеском царству, Шабат може бити наша најбоља недељна припрема за живот као небеских бића[iv].  На крају, Шабат је осмишљен за чудесно узимање Причести, при чему наши духови комуницирају са Господом, наши завети се обнљвљају и наше душе исцељују.  На Шабат налазимо Господа.

Захвалан сам Господу за Шабат.  Заиста је милина.