Порука обласних вођа

Шабат код куће

Шабат код куће
Старешина Алесандро Дини-Ћаћи, Италија
Старешина Алесандро Дини-Ћаћи, Италија Члан Обласне седамдесеторице

У свом говору на априлској генералној конференцији 2015. године, тада старешина, Расел М. Нелсон позвао нас је „да преиспитамо [своја] осећања у вези са [нашим] понашањем на Шабат.”1

Посаветовао је да тражимо надахнуће како да светкујемо Шабат и рекао: „Из Светих писама сам научио да моје понашање и мој став на Шабат представљају знак између мене и мог Небеског Оца. Са тим сазнањем... када сам морао да донесем одлуку да ли је нека активност прикладна за Шабат, једноставно бих се запитао, ‘Какав знак желим да дам Богу?’”2

Те речи су подстакле Сару, моју жену, и мене да размотримо какву поруку3 шаљемо Богу оним што радимо недељом. Схватили смо да нема потребе за великим променама, али смо сматрали да треба да почнемо да више пажње обраћамо на мале ствари.  Већ смо ишли у цркву сваке недеље.  Избегавали смо да радимо на Шабат, бавимо се спортом, учимо или предузимамо било какву активност која би захтевала од неког другог да ради на дан Господњи.  Стога смо тражили надахнуће да разумемо које кораке треба да предузмемо да бисмо се одазвали овом позиву живог апостола. 

Једне недеље поподне наша деца су нас замолила да играмо једну од њихових омиљених друштвених игара. Циљ ове игре је да се тачно одговори на што више питања. Питања су увек била претешка за децу, али прави разлог зашто су наша деца волела ове игре су блиставо светло и гласан звук великих тастера које је користио сваки учесник.

Спремао сам се да им кажем да изаберу неку другу активност, када је Сара најавила да ћемо играти игру коју су деца предложила, али под два услова: (1) она ће постављати сва питања; (2) нећемо користити питања са картица, него ће она направити четири нове категорије, а све ће се односити на Јеванђеље. Када смо све припремили, питао сам се како ће се Сара снаћи са толико питања у вези са Јеванђељем, знајући све тачне одговоре и водећи рачуна да сва питања одговарају нивоу сваког детета. Поврх тога, све је морала да ради на лицу места. Помислио сам: Ово ће бити катастрофа. Међутим, када смо кренули са игром, убрзо је постало јасно да су жеља мајке да дозволи деци да се играју и жеља ћерке да поштује заповест Небеског Оца да светкује Шабат, пружили прилику Светом Духу да надахне родитеља у проналажењу начина да посвети дан Господњи као и да га учини даном уживања за своју децу.

Тада сам се сетио Нефијевих речи: „И догоди се да ја, Нефи, рекох оцу своме: Поћи ћу и учинити оно што ми Господ заповеди, јер знам да Господ не даје заповести деци човечјој ако им не припреми пут да изврше оно што им заповеда.”4 Када Господ тражи нешто од нас, било директно или преко наших вођа, понекад мислимо да нисмо способни за то, али ако тражимо надахнуће и спремни смо да делујемо, Он ће нам отворити пут тамо где смо мислили да не постоји.

Недеља је дан коме се радујемо. На тај посебан дан јачамо наш однос са Богом и са Спаситељем одласком у цркву и узимањем причести. На тај посебан дан јачамо своју породицу укључивањем у корисне породичне активности које нас међусобно зближавају и приближавају Богу. Заједничко време које проводимо недељом на начин који нам помаже да се сећамо Бога и поштујемо Га заиста је „милина.”5

[i]Расел M. Нелсон, „The Sabbath Is a Delight,” Ensign или Liahona, мај 2015.

[ii]Исто

[iii]Излазак 31:13.

[iv]1. Нефи 3:7.

[v]Исаија 58:13.