Током последњих месеци свог живота, пророк Џозеф Смит је често говорио о важности заступничких обреда за мртве.[1] У ствари, сматрао је да је рад за наше претке толико важан да је поучавао да је „њихово спасење потребно и неопходно за наше спасење... они без нас не могу постићи савршенство - а ни ми без својих покојника не можемо постићи савршенство.”[2]
Лако је видети како заступнички рад за њих омогућава нашим прецима да постигну савршенство, јер без нас не би били у стању да приме обреде неопходне за своје спасење. Оно што је можда теже разумети је како „наши покојници“ могу помоћи нама да постигнемо савршенство? Док та напомена може бити општи појам који означава мртве свих оних који су живи, oна може имати и личније значење охрабрујући свакога од нас да пронађемо „наше [личне] покојнике“ јер ће нам то помоћи да напредујемо.
Проналажење предака доводи у наше животе Дух Илијин, који нас оплемењује и јача. Знам то из личног искуства. Обиман рад на родословљу од стране чланова моје породице чини проналажење предака за које се могу извршити храмски обреди правим изазовом. Недавно ми је пријатељ, који је стручњак за породичну историју, помогао да нађем претка који претходно није пронађен. Тешко ми је да опишем шта сам осетио тог дана. Док смо припремили њено име за храм био сам ван себе. Чинило се као да је предуго чекала. Осетио сам утицај Духа. Попут оних који су слушали цара Венијамина, срце је почело да ми се мења.[3] Пожелео сам да будем боља особа. Пожелео сам да будем веран како бих је једног дана видео и захвалио јој се што је дотакла мој живот.
Проналажење наших предака јача и нас, јер када проучавамо њихове животе видимо лекције које се односе на наше. У зиму 1847. године, Расел Кинг Хомер био је међу свецима који су напорно радили у Винтер Квотерсу и припремали се за тешко путовање са Бригамом Јангом у Јуту крајем године. Три дана пре него што је група планирала да крене, старешина Хебер С. Кимбал, члан Већа дванаесторице апостола, пришао је Раселу и замолио га да се жртвује. Расел је замољен да остане и донира свој караван, запрегу и залихе како би други могли да иду уместо њега.[4]
Вероватно је за Расела био изазов да види друге како му узимају ствари и одлазе. Међутим, уместо да се успротивио или осећао огорчено због своје ситуације, једноставно је наставио даље, верујући да ће све бити најбоље. Током наредних неколико година помогао је хиљадама светаца да изврше последње припреме и пређу преко прерије до Јуте. Коначно, 1859, кренуо је на своје последње путовање ка западу као вођа групе са ручним колицима, где се настанио са својом породицом и провео остатак живота.[5]
Када се у животу сусретнем са разочарењем, или треба да урадим нешто што је тешко, сетим се свог чукундеде Расела Кинга. Уместо да се одупрем изазовима који ми се нађу на путу или сам огорчен због њих, могу да идем напред попут њега са поверењем да ће све бити најбоље. На веома реалан начин, искуства и поуке из његовог живота могу ми помоћи да побољшам сопствени.
Није ни чудо што је пророк Џозеф веома често говорио о овом темељном учењу. Проналажење „наших покојника“ је од кључне важности за наше спасење јер доноси Духа у наша срца и поучава нас лекцијама које унапређују наше животе. Ово учење је од пресудног значаја за нас, јер „они без нас не могу постићи савршенство - а ни ми без својих покојника не можемо постићи савршенство.”
[1] Учење и завети 128:1
[2] Учење и завети 128:15
[3] Видети Moсија 5:2
[4] History of Russel King Homer, од William E. Homer, 2015, стр. 61
[5] Видети lds.org, Mormon Pioneer Overland Travel