Одакле почињете да причате истиниту причу која је толико болна да желите да је заборавите? Неке делове приче покушавате да избришете из памћења и да их заборавите, а други делови вас још могу расплакати када их се сетите. Надајмо се да ће ова прича помоћи другима који сматрају да је живот сувише тежак да би га могли поднети. Кроз љубав Небеског Оца и познавање Спаситеља Исуса Христа они могу да корачају напред с вером и преживе.
Рођена сам у Украјини од родитеља који изгледа нису могли да се носе са животом. Као да је моја мајка покушавала да нађе смисао живота спавајући с другим мушкарцима. Мој отац је радио разне ситне послове од којих је могао да добије нешто новца, али новац који је повремено зарађивао трошио је на алкохол и дрогу. Он и моја мама нису били често заједно. Виђали смо их заједно сваких неколико недеља.
Било је нас четворо деце: мој старији брат по имену Максим, затим сестра близнакиња Каћа и ја, и коначно, мој млађи брат Гриша. Нас четворо смо били веома чврсто везани. Мој старији брат је покушао све што је могао да нас подржи. На крају му је било превише тешко и није више могао да издржи и одлучио је да изврши самоубиство. Када се то догодило, мојој сестри и мени било је јако тешко јер смо биле мале и нисмо знале да се бринемо ни о себи а камоли о млађем брату.
Мој млађи брат се озбиљно разболео а нисмо имали новца за лекове нити за одговарајућу храну. Никада се није опоравио и умро је ту у кући. То смо моја сестра и ја тешко поднеле јер смо имале само 4 године када смо изненада у врло кратком периоду изгубиле оба брата. Сећам се како смо моја сестра и ја мислиле да ћемо затим и ми умрети. Када се сетим свега тога, захвална сам Небеском Оцу што сам у тим тешким временима имала сестру близнакињу. Имале смо само једна другу и то је оно што нас је одржало у животу.
Моја сестра и ја бориле смо се са тешкоћама све време. Нисмо имале много тога и сећам се да смо једне ноћи у нашој хладној кући биле толико гладне да смо на крају јеле храну за псе. Често смо ишле од куће до куће наших суседа тражећи остатке хране.
Та зима је била толико хладна а ми нисмо имале никакве капуте. То је мог оца дирнуло у срце и успело да га разнежи, тако да је одлучио да нам набави капуте. Када нам је то рекао, биле смо толико узбуђене јер никада нисмо имале нове ствари. Извео нас је напоље и ходали смо улицом по мраку и хладноћи, а онда смо се зауставили испред неке куће са угашеним светлом. Моја сестра и ја биле смо помало збуњене али ништа нисмо рекле. Отац нам је рекао да чекамо испред и да будемо мирне. Док смо стајале тамо, једна госпођа преко пута улице викала је на нас: 'Одлазите одавде или ћу звати милицију.' Шта је требало да урадимо? Имале смо само 5 година када смо стајале испред те мрачне куће смрзавајући се на хладноћи под претњом да ће због нас звати милицију. Управо тада се мој отац појавио из куће, дао нам капуте и рекао да бежимо. Тек што смо стигли кући, када се споља на вратима чуло лупање и викање: „Милиција! Отвори!' Отац је ушао у нашу собу и рекао нам да се сакријемо у капутима између кревета и зида. Милиционери су и даље лупали и викали да отвори врата, а када је мој отац то одбио, пуцали су и провалили унутра. Када су ушли, ставили су оцу лисице и извели га напоље. Моја сестра и ја биле смо престрављене јер нисмо знале шта се дешава. Милиција је мог оца сместила у једна кола, а нас две у друга. То је био последњи пут да сам видела оца.
Моју сестру и мене сместили су у сиротиште зато што нисмо имале где да идемо. Биле смо веома уплашене пошто је то значило да више немамо родитеље и да више никада нећемо бити породица. Али Бог нас је чувао, јер је госпођа која се бринула за сву децу наших година била најбоља на свету. Заиста се старала о мени и мојој сестри. Била нам је као друга мама. У ствари, чак смо је и звали мама Људа. Водила нас је у свој стан и хранила нас тамо. Могла је због тога имати много проблема, али знам да је Гопод био на нашој страни.
Провеле смо 3 године у сиротишту. То нимало није било лако, али је огроман благослов био то што смо могле заједно да прођемо кроз све то. Покушавали су да нас раздвоје, али мама Људа би се увек побринула да останемо заједно.
Када смо напуниле 8 година, једна породица нам је дошла у посету. Биле смо јако узбуђене, јер се то ретко дешава, нарочито ако имате 8 година. Провеле смо с њима 6 недеља и упознале смо их. Било нам је веома забавно и они су одлучили да желе да нас усвоје.
Ту се дешава још једно чудо, зато што је заиста тешко усвојити близнакиње из Украјине, али овог пута се догодило. Заиста је био благослов то што смо знале да ћемо остати заједно. Моја сестра и ја одлучиле смо да желимо да нас усвоји та породица. Биле смо веома узбуђене али истовремене и веома тужне јер нисмо желеле да се растанемо од маме Људе и од пријатеља које смо стекле током те три године. Морале бисмо да променимо презимена, последњу везу коју смо имале са мамом и татом.
Стигле смо у Јуту не знајући где се налази. Моја сестра и ја нисмо знале енглески и нисмо познавале никога осим породице која нас је тек усвојила. Кренуле смо у школу три недеље касније и није нам било лако. Господ нас је благословио тако да смо могле стећи добре пријатеље који су хтели да нам помогну да научимо енглески. Док сам ишла у школу, сећам се да смо понедељком увече одлазиле на храмски трг и имале лекције са мисионарима из Украјине. Било је забавно чути наш језик којим говори неко други осим нас. Учење о Исусу било је нешто потпуно ново за нас, али било је тако добро осетити да нас Он познаје и воли. Питали су нас и ми смо прихватиле да се крстимо у децембру.
Од тог дана живот ми се потпуно променио.
И даље ми није било лако, али сам открила да кроз Спаситеља Исуса Христа и Његову милост живот може бити много бољи. Знам да Небески Отац воли свакога од нас. Познаје нас појединачно и искрено брине за нас. Знам да наш Спаситељ Исус Христ живи. Знам да се Он жртвовао за свакога од нас како бисмо се могли вратити да поново живимо с Њим. Знам да ће наши животи, уколико будемо следили Његово учење, бити неизмерно благословени. Тако сам захвална на овом јеванђељу. Волим га свим срцем. И то кажем у име Исуса Христа, амин.