Прича моје породице о томе како смо сазнали и дошли у Цркву Исуса Христа светаца последњих дана почиње је у Прагу, Чешка, 2000. године, када су моја ћерка Ана и њен муж позвали мисионаре да дођу код њих кући да уз чај разговарају о јеванђељу. Највише памтим ову посету по снажном сведочанству мисионара о Спаситељу Исусу Христу и Његовом обновљеном јеванђељу. Пошто се разговор при том првом сусрету водио на енглеском, мисионари су позвали моју ћерку и њеног мужа да дођу у енглески клуб који су мисионари водили у цркви. Уживали су на том часу енглеског, али Ана и њен муж и син Ахмед преселили су се на Нови Зеланд, где су живели три године.
Године 2008. мој муж Михаил и ја, наша два сина и наша ћерка, сви заједно вратили смо се у Москву, у нашу домовину Русију. Искрено, у Москви нам је било тешко, зато што су наша деца живела и одрасла ван Русије. Недостајали су нам наши пријатељи и суседи, као и духовна подршка коју су нам пружали мисионари. Тражили смо на Интернету огранак Цркве Исуса Христа светаца последњих дана у Москви. Мој син Станислав пронашао је Цркву у нашем подручју и јавили смо се мисионарима.
У нашем дому посетила су нас два мисионара тек пристигла авионом из Америке: старешина Јоутенус из Финске и старешина Витни из САД-а. Просто не можете ни замислити како су блистала њихова лица. Нису тако добро говорили руски, али смо сви осетили ту топлину (или пре тај дух). Разговор је водио Станислав на енглеском и сви смо се сложили да мисионари поново дођу да проучавамо света писма. Проучавањем светих писама и молитвом припремали смо се за крштење.
Захвална сам нашем Небеском Оцу што је овде на земљи свакој особи дат велики дар - слобода избора, да можемо сами да бирамо. Сви ми савршено добро знамо да све - дело, промена и вера - почиње од жеље. Желимо да верујемо и желимо да учинимо нешто са том вером.
После четири месеца, крстили смо се моја ћерка Ана, мој син Ростислав и ја. Било је то 21. марта 2009. у Москви. Мој унук Ахмед крстио се у октобру 2010. након што му је отац Рустам дао сагласност.
Године 2009. боравила сам са синовима у Доминиканској Републици, где смо радили у туризму и редовно ишли у Цркву у огранку Санто Доминго, главном граду Доминиканске Републике. Управо у Санто Домингу смо мој син и ја посетили храм, Дом Господњи, и урадили крштења за мртве. Осетила сам велико олакшање што смо мој син и ја помогли нашим преминулим прецима да се приближе Богу тако што смо урадили крштења за њих. Ја знам да је Црква Исуса Христа светаца последњих дана истинита жива Црква нашег Спаситеља, и када идем у Цркву, било где на свету, осећам Христов Дух у срцима верника.
Док сам живела у огранку у Москви, врло често сам се искрено молила Господу да ми допусти да приведем једну душу Његовом Царству. А онда се десило чудо! Када смо се преселили из Москве у Калињинград, мој муж се крстио у јулу 2013. и тако постао члан Цркве.
Када смо били у огранку у Калињинграду, мој син Ростислав и ја, добили смо црквене позиве: мој син је био позван да буде први саветник у председништву огранка, а ја сам била позвана да будем председница Потпорног друштва. Сада нисмо имали само одговорност да држимо заповести живећи по јеванђељу него и да будемо светли примери другим члановима. Захвална сам Небеском Оцу што је имао поверења у нас и допустио нам да достојанствено носимо наше позиве. Пошто нисмо савршени у нашим позивима и често на нашем путу наилазимо на потешкоће, у то време искрено смо се молили и примили одговоре.
Године 2015. преселила сам се са породицом у Будву, Црна Гора. То је једна изузетна, дивна земља, која вам омогућава да развијете властити потенцијал. Пре него што смо се преселили у Црну Гору, искрено смо се молили да Црква буде тамо присутна. Најближа Црква нам је здаљена сат времена од куће. Једном месечно позајмимо ауто за пут или, ако имамо довољно новца, изнајмимо ауто. Већ четири године смо у огранку у Подгорици, главном граду Црне Горе. Поштујући слободан избор и вољу других, ми редовно излажемо Мормонову књигу на различитим језицима (руски, украјински, српски и црногорски) у отвореним књижарама на улици, дуж шеталишта у Будви, у нади да ће неко узети књигу, прочитати је и пожелети да сазна више.
Захвална сам нашем Небеском Оцу што моја породица има прилику да представи људима јеванђеље Исуса Христа. На крају крајева, ми смо оруђе у његовим рукама. Само Небески Отац зна када ћемо доћи Христу. Ово је моје сведочанство у име нашег Спаситеља Исуса Христа. Амен.