Три ноге троношца среће требало би да буду светописамске врлине вере, наде и милосрђа. Зашто? Вероватно зато што су све усредсређене на Исуса Христа! А такође и зато што „радост коју осећамо нема много везе са околностима нашег живота, него итекако има везе са фокусом наших живота”. (1) Кад је Исус Христ фокус нашег живота, шта год да се деси, ту су срећа и радост!
Свет на ове три врлине гледа као на сањарске, нематеријалне и неделотворне. Господ их види као сигурне, оспособљавајуће и моћне. Сигурно је да код њих нема ничег слабог, пролазног или краткотрајног:
-
Вера описана у Светим писмима није бесциљно, климаво уверење да ће овог пута све можда бити у реду. Уместо тога, то је вера у Господа Исуса Христа (2), мирно уверење да без обзира којим опасним морима да пловимо, ако пловимо са Њим, Његова благодат ће бити довољна сваки пут.
-
Исто тако, нада у Јеванђеље није само световна реч усредсређена на неизвесну жељену будућност. Није врста очајничке жеље којој прибегавамо када наш омиљени спортски тим изгуби последњу утакмицу и може освојити првенство само ако њихов директни конкурент изгуби следећу! Не, јеванђеоска нада је „нада у Христа” (3) и усредсређује се на вечна примљена обећања и сигурност њихове будуће стварности посредством Исуса Христа: тако нас нада у Јеванђеље позива на непрекидно, драговољно и успешно деловање. Она није држање палчева када ниједан наш поступак више не може утицати на жељени резултат: она је прекрштање руку у молитви и када засучемо рукаве да делујемо. Нада у Христа чини људе „непоколебљивим[а] и постојаним[а], увек обилујући добрим делима” (4).
-
И на крају, милосрђе није апстрактна способност доживљавања космичког прихватања за било кога, него је „милосрђе” (5), и то „чиста Христова љубав” (6), љубав какву Он има за свакога. То је преображавајући дар који примамо када се наша „утроба… испуни милосрђем према свим људима” (7), за разлику од човека који је рекао: „Ах, волим човечанство! То су људи са којима имам проблема… ”
Будући да су све ове врлине усредсређене на Христа и усмерене на деловање, оне су покретачка моћ у нашем животу. Љубав је круна ове три врлине и видљиви знак нашег учеништва (8). Али све три нас везују за Спаситеља и, према томе, спајају као његове ученике. Уосталом, то је таква верска повезаност каква и треба да буде (9). И ове врлине су међусобно повезане као семе, цвет и плод исте биљке, представљајући различите фазе раста и моћ да благослове.
Насупрот томе, противник би хтео да седимо на његовом троношцу беде, са ногама сумње, очаја и презира (10). Сумња заклања светло, очај замрачује видике, а презир доноси изолацију и усамљеност.
Док се крећемо кроз време невоље у свету, пажљиво бирајмо троножац на коме ћемо седети. Данашња неизвесност може бити Господњи начин да нас позове да се спустимо на колена ка Њему, да искажемо веру у Њега, да Му допустимо да нам обасја наду и да тражимо од Њега свој лични плод док примамо дар милосрђа за све. Тада, како постајемо поверљивији, мање колебљиви, склонији деловању, љубазнији, стрпљивији, саосећајнији, мање осуђујући и имајући више разумевања, сигурно ћемо спознати осећај среће.
1. Расел M. Нелсон, Радост и духовно преживљавање, окт. 2016.
8. „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом” Јован 13 :35
9. Од латинске речи religare, повезивати, везати заједно, са Богом и једне са другима
10. Russell M. Nelson, A more excellent hope, јан. 1995.