Откада се сећам, ја сам љубитељ спортова. Фудбал (амерички) није био мој најбољи спорт као младог атлетичара, али био ми је најдражи. (Немојте стећи утисак да могу да се хвалим што се атлетике тиче.) Када сам се вратио с моје прве мисије на Новом Зеланду 1976. г. сестра Декер и ја смо се упознали на факултету, заљубили се, те венчали, па сам се одлучио да кренем за каријером образовања. Ова се одлука развијала скоро одмах да постанем тренер (америчког фудбала, атлетике, и помало кошарке) у школама где сам подучавао свеукупно 37 година.
Сестра Декер и ја волимо мисионарски рад! Имао сам привилегију да служим скоро десет година у огранцима младих самаца у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана, с многим врхунским мисионарима који су такође били много добри фудбалери на универзитету, укључујући неке који тренутно играју професионални фудбал. Сестра Декер је служила 4 године као председница потпорног друштва за универзитетски кочић. Захваљујући овим позивима, и касније чланству у Southern Utah University Touchdown Club (клубу голова универзитета јужне Јуте), и као председник за “Thunderbird Club” (клуб “тандербирд”), фудбал (а спортови уопште) и мисионарски рад су се помешали на диван начин за нас.
Да будем искрен, при примању позива да служимо у Севернојадранској Мисији једна од првих ствари коју сам потражио на интернету је био “фудбал у Србији”, а нашао сам једну екипу званом Легионари. Рекао сам некима у Америци да ми је испланирано да нађем где вежбају легионари, и да помогнем. Нисам никако морао. У шетњи једног дана у Сремској Митровици, Србији, чуо сам како се младић обратио свом конобару и рекао “thank you”, уместо “хвала”. Зауставио сам се па рекао “English!”, а каже он “yes!”. Како сам разговарао с овим момцима, Артур-ом и Тајлер-ом, сазнао сам да су пар американца који играју за Легионаре. СУПЕР! Причали смо још можда сат времена па сам вербално поделио свој резиме као бивши тренер а доживотни обожаватељ фудбала. Потом сам примио мејл од једног од директора за Легионаре ко ме је питао јесам ли вољан да помогнем клубу. Да скратимо причу, нашао сам тренерску позицију у Србији, а мени је велика част.
Мени је било одлично да уђем на терен с мојим новим српским играчима и пријатељима.
#5 Милош - чија је мајка председница Легионара, #17 Дејан - звани “Нинџа”, #22 Дејан - чији је надимак “Половина”, #27 Никола - изузетан ЂЕнд (положај у америчком фудбалу), #50 Паскал, #66 Милош (Биггy), #77 Ненад - многостран играч, #69 Данијел, #76 Милош, #81 Варга, #84 Вук, #85 Мартин, #2 Артур, #7 Тајлер, те #15 Андрес, и други смо се спријатељили.