Понекад молимо Господа за конкретан одговор… а он не долази онако како смо очекивали, или се чини да уопште неће доћи.
Постоје тренуци када небо изгледа тихо. А та тишина може постати тежак – терет – нарочито када нам нестане снаге.
Током задужења, поделио сам оброк са дивним младим пунолетним особама које су се припремале да воде FSY и научио лекцију коју нећу заборавити.
Један млади мушкарац са даром за музику ми је рекао да понекад пита Господа за вођство и не проналази јасан одговор. Дакле, чак и у неизвеснoсти, он иде напред са вером, покушавајући да уради најбоље што може. Те „небеске тишине” могу бити тешке; можемо се осећати изгубљено или мислити да Бог не слуша.
Наставио је рекавши да је једног дана нешто схватио: у музици, одмори нису грешка; они су део музике. Они дају облик и значење комаду. Без пауза, нема дисања и нема облика; без њих нема мелодије. И осетио је да, у Господњој „музици”, неке тишине такође имају сврху: оне су укључене у веће дело.
Сам Господ поучава да Његов начин говора није увек драматичан. У искуству Илије пророка, учимо да Господ није био у јаком ветру, ни у земљотресу, ни у ватри, већ „глас тих и танак”(1). Понекад постоји чак и пауза. И у том простору, Господ може обликовати нешто у нама: понизност, стрпљење, поверење.
Али тишина не значи да смо напуштени.
У Исаији читамо: „Ја нећу заборавити тебе… на длановима сам те изрезао”(2). И у Јеврејима Господ потврђује: „Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити”(3). Бог не воли људе „уопштено”. Он воли своју децу једно по једно, и зна детаље наших живота и жеље наших душа.
Зато Мормонова књига говори о „благ[им] милости[ма] Господњ[им]”(4). То су мали – али стварни – подсетници које Господ шаље да каже: „Ту сам”. Понекад не долазе као тренутно решење, већ као подршка: потврда, светлост која поново пали наду.
Неко веома посебан за мене поделио је недавно искуство. После дугог времена „небеске тишине”, држати се вере је постало тешко. Једне недеље није желела да иде у цркву, али је изабрала да следи свој унутрашњи глас и предузме један корак: да буде присутна, чак и ако је њена вера била „мала”.
И тамо, у нечему једноставном и готово обичном, Господ јој је дао благу милост. Гледала је младића са значајним изазовима како послужује причест, уз помоћ бриге и безусловне љубави свог оца. Ништа спектакуларно. Ништа велико. Али то је била јасна и лична порука – као да јој се небо обратило њеним сопственим „духовним језиком” да каже: „Ту сам”. Видим те. Знам како се осећаш. Волим те.”
Овде је централна тачка: те благе милости нису случајне. Оне су знаци љубави која је омогућена кроз Помирење Спаситеља Исуса Христа.
Понекад говоримо о Помирењу само у смислу праштања, и то је тако – славно. Али Помирење је и омогућавајућа моћи: моћ да издржимо, да се уздигнемо, да истрајемо, и да покушамо поново.
Алма је о овоме јасно поучио: Спаситељ је преузео на себе „боли… невоље… [и ] искушења' како би „по телу знао како да помогне своме народу”(5). Помоћ је помоћ сада, у правом тренутку, на посебан начин Он зна да нам је потребна. Господ не уклања увек терет одмах, али Он обећава: „[Ја] ћу… олакшати бремена… да… можете знати… да ја… походим свој народ у невољама његовим”(6).
Ако доживите небеску тишину и чекате одговор који не долази јасно, немојте одустати. Немојте помешати паузу са одсуством.
Понекад је тишина део Господње музике. Па чак и тада, Он наставља да пише милости у детаљима – неким тако личним да их само наша срца разумеју. И то их не чини мање стварним; то их чини светијим.
Зато што Спаситељ Исус Христ не ограничава себе на говор. Он помаже. Он подржава. Он остаје уз нас.
Сведочим да је Његово Помирење стварно и довољно, не само да нас очисти, већ да нас ојача када немамо више снаге. Знам да Небески Отац не заборавља своју децу. Знам да је у детаљима. И знам из личних искустава, да чак и када се чини да небо ћути, Спаситељ и даље ради – понекад језиком тако личним да га само ми разумемо. У име Исуса Христа, амен.
Фусноте
- Прва књига о царевима 19:11–13
- Књига пророка Исаије 49:15–16
- Јеврејима 13:5.
- 1. Нефи 1:20
- Aлма 7:11–12
- Moсија 24:14–15