Први пут сам упознао Крешу док је стајао испред своје собе у комплексу где су били смештени сви студенти прве године универзитета Бригам Јанг. Наше собе су биле једна до друге. Изненађено ме је запитао ,,То ти је од играња фудбала?“ Недељу дана пре тога сам задобио озбиљне повреде главе у аутомобилској несрећи. ,,Требало би да видиш како изгледа онај други'' одговорио сам. И тако је малом саркастичном шалом започело наше пријатељство.
Виђали смо се и дружили, углавном заједно са Крешиним саиграчем који је био и мој добар друг, Крег Јоргенсен. Често смо ручали заједно са остатком тима и одмарали се у заједничким просторијама. Креши је било интересантно да види да се људи моле пре оброка. То је био његов први додир са црквом Исуса Христа Светаца Последњих Дана. Био је изненађен идејом да Бог може да чује свачију молитву.
Школске спаваонице нису биле дизајниране за кошаркашке играче преко 200 цм висине и било је очигледно да Крешо са својих 211 цм неће моћи удобно да се смести у кревет између зида и уграђеног стола. Он и његов цимер су добили посебну дозволу да се иселе из студентског дома после првог семестра на шта су остали играчи били љубоморни а што је Крешо увек волео да им спомене из шале.
Хумор је био једна од његових вештина, на кошаркашком терену, спаваоницама или током грудвања са другим студентима, увек си могао да рачунаш да ће да смири тензију и орасположи људе.
Једне утакмице се сећам посебно добро. Нешто се догодило на терену и Крешо је повикао нешто на хрватском. Истог часа је судија свирао техничку грешку на шта се Крешо побунио. Судија је реаговао ,,Опсовао си! ” ,,Како би ти то знао?” узвратио је Крешо. У том тренутку је судија кренуо да прича на хрватском. Крешино лице се озарило, бацио је руке око судије, загрлио га и рекао , Заслужујем две техничке грешке !” То је управо и добио! Неко други би се на његовом месту наљутио али он се само гласно насмејао. Знао је да је погрешио и да је ухваћен, могао је да пређе преко свог поноса и ту се његова скромност показала.
Моја повреда главе је окончала моје дане фудбалске каријере и одлучио сам да одем на пуновремену мисију током које сам у црквеним новинама прочитао да се Крешо прикључио цркви.Нисам могао да верујем, па он ни не верује у Бога! Писао сам другу Крегу Јоргенсену, чији је одговор на моје писмо садржао само једну Крешину реченицу: ,,Мораш имати вере сине мој”.
Вратио сам се на Бригам Јанг Универзитет у зиму 1973. године. Почетком семестра сам налетео на њега близу библиотеке. ,, Мосер!”, чуо сам гласни повик, окренуо се и угледао познату високу фигуру. Крешо ме је увек звао Мосер по презимену. Загрлили смо се и попричали. Видели смо се још пар пута током семестра али због кошаркашке сезоне и распореда часова наши сусрети су увек били непланирани. Иако је Крешо био најпопуларнија особа у околини, без обзира с ким је био или шта се дешавало у његовом животу могао сам да рачунам на оно гласно ,,Мосер!” и џиновски загрљај.
Последњи пут сам бидео Крешу пре почетка последње кошаркашке сезоне али већ тада је био сигуран да жели да иде кући. Знао је да је потребан цркви да преведе Мормонову књигу.Крешо је био превише популаран и то је утицало да Тито не омета његов рад са црквом. Уосталом, Титу је био потребан играч који ће помоћи у освајању злата за Југославију а Крешо је био прави човек за то!
Након дипломирања његове успехе сам пратио преко вести и у 1994. години сазнао да је Крешо привремено живео и радио у Вашингтону. Због планираног пословног путовања у тај град, желео сам да опет ступим у контакт с њим и надао се да ћемо моћи да се опет видимо.Нажалост, убрзо сам примио вест да је Крешо преминуо после борбе с раком..Било ми је жао због губитка пријатеља и још више јер је то био велики губитак за људе његове домовине.
Када мислим на Крешу на ум ми пада један стих из Библије: Моје овце чују глас мој, ја их познајем и оне ме следе (Јован 10:27) Након Крешиног обраћења никад нисам сумњао да Бог може да мења срца људи. Крешо је био као неизбрушен дијамант али Бог је знао на који начин да га доведе до промене. Својим примером је показао пут и другима, од којих је један био Хју Нибли, који је постао познат црквени писац и предавач. Крешо ми је био живи доказ да Исус Христ може да промени наше животе све док смо вољни да га пустимо у наша срца. Крешо је био пријатељ, пример, волео је Спаситеља и дотакао је многа срца својим духом и смехом. Увек ћемо га се сећати са осмехом!
Слике Крешимира Ћосића : www.byuphotos. com
