Пре неколико година, током ноћи, јака олуја је погодила наш дом. После само пар минута и више блескова муња, наша мала Манон сe попела код нас у кревет. Моја супруга Вероника, желећи да умири нашу ћерку, однела ју је до прозора и рекла: „Не бој се. Погледај како су лепа светла на небу”. Али баш у том тренутку, муња је запарала небо са застрашујућим праском. Вероника се у страху повукла уназад, а Манон се још више уплашила!
Док сам те ноћи посматрао моћ стихија, нисам могао а да не помислим на нашег Спаситеља Исуса Христа, Створитеља свега. Такође сам помислио и на нашег Небеског Оца који је дао свог Јединородног Сина да нас спасе. Они су извршили најзначајнији чин у универзуму: отворили су нам пут да добијемо вечни живот.
Тада сам помислио на Мојсија, који је био обузет страхом када га је Спаситељ замолио да избави Израел. Господ му је рекао:
„Ко је дао уста човеку? Или ко може створити немог или глувог или окатог или слепог? Зар не ја, Господ? Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити. ”[i]
Мора да је Господњи глас одјекивао као гром по целом Мојсијевом телу! Попут Мојсија, ми имамо одговорност да сакупимо Израел у земљу мира, у кочиће Сиона. Без обзира на нашу способност да се изразимо, морамо ићи напред у вери. Да ли се осећамо способнима да чинимо оно што Господ жели? Можемо ли осетити нашу одговорност у сабирању Израела? Наравно, то почиње од нас самих, нашег супружника и сопствене деце.
Док су моја жена и ћерка биле веома уплашене због олује, ја сам у себи помислио: „Надам се да сада пада киша, јер је много вруће” Различите становишта доводе до различитих поступака. Где се налазимо када нас живот не води најлакшим путем, или путем којим смо желели да идемо? Како је олуја постајала све жешћа, помислио сам и на Џозефа Смита, који је често био оптерећен свим одговорностима које је добио у тако младом узрасту. Често се спуштао на колена да би се молио нашем Небеском Оцу. Можда један од најдирљивијих тренутака догодио се у затвору Либерти, када се осећао напуштеним од Господа. Господ му је рекао:
„И ако те у јаму баце, или у руке убица, и смртна осуда ти буде изречена; ако те баце у дубину, ако се узбуркани таласи уроте против тебе; ако жестоки ветрови постану непријатељи твоји, ако небеса сакупе таму, и све стихије се удруже да ти пут препрече; и изнад свега, ако саме чељусти пакленске широм разјапе уста за тобом, знај ти, сине мој, да ће ти све ово искуство дати, и биће за добро твоје. Син Човечји се спусти испод свега тога. Јеси ли ти већи од Њега? …не бој се шта ти човек може учинити, јер ће Бог бити са тобом у веке векова. ”[ii]
Сигурно је доживео ове речи као удар грома кроз своје болесно и уморно тело. Али пошто су дошле од нашег Спаситеља, дале су му снагу и наду која му је била потребна да крене напред, упркос тешкоћама. Да ли се довољно често спуштамо на колена да бисмо примили Његову снагу и наду?
Господ често користи благи, смирени глас Светог Духа да нам говори, да нас утеши, да нас опомиње, да нас води и да нас умири. Он то чини у тренуцима сумње, али и у временима превирања, очаја или невоље. Да бисмо се постарали да увек чујемо овај мали глас, морамо се навићи да га чујемо, односно осећамо, у тренуцима тишине. Тада ће, колико год то нежно било, продрети у наша срца и умове као муња.
Сведочим тако у име Исуса Христа, амен.
[i]Друга књига Мојсијева 4:10–12
[ii] УиЗ 122: 7–9