Вера ђакона
Старешина Масимо Де Фео, Италија
Обласна Седамдесеторица
2. МАРТ 2016
Још увек се са емоцијама сећам када ме је, са 12 година, мој председник огранка позвао у његову канцеларију у недељу ујутро, и рекао ми да Господ жели да будем заређен у ђакона. Сећам се упечатљивог осећаја на помисао да ћу примити свештенство, бити званични представник Господа, овлашћен да делујем у Његово име. Осећај је био толико упечатљив да сам се осећао каo да Господ заиста разговара са мном преко мог председника огранка. Сећам се да сам веровао да чујем Господа како ми нежно каже: „То је воља Господња, он разговара са тобом...“ Емоција је била тако упечатљива да је заувек променила мој срце.
Током тог интервјуа, председник је објаснио да је за мене најважније послуживање причести недељом, односно помагање Господу у овом најсветијем обреду. Осетио сам велику одговорност, коју ми је сам Господ поверио. Затим, када ми је председник огранка положио руке на главу да би ме заредио у ђакона, осетио сам велику радост и власт да делујем у најважнијој ствари за Господа и за мене.
Још увек се сећам како сам се сваке недеље ујутру, док сам ходаo према цркви, молио да будем позван да послужим причест и тако будем у стању да испуним оно што је сам Господ тражио, а то је да му помогнем у најважнијој ствари за Њега и за мене. Онда бих, сваки пут кад бих са другима био позван да послужим причест, помислио: „Господ је и ове недеље одговорио на моју молитву.“ Није толико важно када се само два или три ђакона - увек исти - позивају сваке недеље. Мени то уопште није било важно. За мене то није имало никакве везе са бројевима или људском логиком, за мене је то увек било питање Духа. Знао сам да ме то Господ позива, и сваки пут ми је то био одговор на молитву коју сам изговарао док сам ишао према цркви. Чврсто сам веровао да сам Му потребан, не схватајући да је у ствари Он био потребан мени.
Док сам размишљао о овим успоменама, научио сам три начела духовне самосталности.
Прво је да када активно учествујемо у причести - било да га узимамо или послужујемо - и чинећи то искреног срца и са правом намером, можемо осетити праву моћ у нашим животима која нам дотиче срца и отвара умове и омогућава нам да духовно растемо. Ова чудна моћ је повезана са обредима Јеванђеља, као што је Спаситељ поучио: „Стога, у његовим обредима се објављује божанска моћ.”1
Сваки пут када учествујемо у јеванђеоским обредима, попут причести или у храмским обредима, можемо осетити моћ побожности у нашим животима, праву снагу која обнавља наше расположење, мења наша срца, јача нашу веру и помаже нам да постанемо духовно самостални. Председник Ухдорф је рекао: „Живот према основним јеванђеоским начелима доноси моћ, снагу и духовно самопоуздање свим Свецима последњих дана.“2
Основна јеванђеоска начела блиско су повезана са обредима, и сваки пут када учествујемо у њима, примамо више моћи и постајемо духовно самосталнији.
Друго начело које сам научио је да нас служба за Господа, попут оне коју сам прилагао као млад ђакон, јача сваки пут када се одазовемо Његовом позиву. Другим речима, што више дајемо Господу, то примамо више снаге и моћи од Њега, или што више служимо то смо духовно самосталнији.
На крају, сазнао сам да је вера у Исуса Христа прво начело моћи када је Он рекао: „Прикључите се мени и jа ћу се прикључити вама.“ 3
Вера младог ђакона који се молио док је ходао ка цркви да буде у стању да уради најважнију ствар коју је Господ тражио од њега, отада се веома увећала. Што сам Му ближи, то је Он све ближи мени, помажући ми да увек будем духовно самосталан. Због тога ћу заувек бити захвалан Господу.
(1) Учење и завети 84:20.
(2) Дитер Ф. Ухдорф, „Христолике особине - ветар испод наших крила,” Liahona, новембар 2005”
(3) Учење и завети 88:63