Старешина Жоаким Ж. Мореира, из Португала
Обласна Седамдесеторица
1 ЈУЛИ 2016. Порука обласних вођа
„Који год верује да је Исус Христос, од Бога је рођен; и који год љуби онога који је родио, љуби и онога који је рођен од њега.“ i
Бити рођен од Бога је јединствено, лично и незаборавно искуство које нам омогућава да савладамо наше животне изазове. Искуство нашег првог састанка са мисионарима је увек тренутак који никада нећемо заборавити, баш као и када смо имали наше прво духовно искуство добијања нашег сведочанства.
У оваквим узвишеним тренуцима као да наша „… успавана прашина …” ii добија нов живот, и ми осећамо у нашим “ноздрвама дах живота” iii и поново смо рођени.
То је оно што се десило 15-годишњакињи по имену Телма Силва, из Одељења Сеишал, у кочићу Сетубал. Иако није била чланица Цркве, присуствовала је јутарњем семинару и пожелела је да буде крштена због љубави коју је могла да осети међу члановима.
Једном приликом кочић Сетубал је упутио изазов младим људима да учествују у путовању у храм у Мадриду, априла 2016. Телма је била тужна јер није могла да отпутује у храм са својим разредом семинара, пошто није члан Цркве. Стога је одлучила да окуша своју веру у Исуса Христа и донела је одлуку да се крсти. Али, то није било довољно јер, откад је отишла у храм такође се активирала на пољу упознавања својих предака да би могла да обави обреде за њих у водама крштења.
Телма није само поново рођена, већ је захваљујући свом присуству на семинару схватила колико може да утиче на своју породицу, носећи име својих предака у храм како би имали искуство новог рођења, величанствено духовно искуство.
По овоме знамо да волимо децу Божју, „када волимо Бога, и држимо Његове заповести.” iv Нашу љубав према Богу исказујемо и када волимо сву Његову децу, ону која су међу нама, ону која тек треба да дођу и ону која су већ отишла.
Један од најбољих начина да покажемо љубав је да учинимо нешто за некога ко то не може сам да учини.
Најузвишенији чин љубави остварен на овој земљи била је помирбена жртва нашег Спаситеља Исуса Христа. Његово помирење нам дозвољава да примимо отпуст за наше грехе, што не бисмо могли сами да постигнемо.
Слично томе, наши преци не могу да бораве у Божјем присуству ако прво не приме обреде спасења.
Наши преци живе у крајње посебним околностима, „када умремо, наши духови одлазе у духовни свет. Смрт не мења нашу личност нити нашу жељу да чинимо добро или зло. (...) У духовном свету се проповеда јеванђеље онима који нису прихватили јеванђеље или нису имали прилику да га чују овде на земљи.” v
Пророк Авдија је прорекао да ће изаћи „избавитељи… на гору Сион” vi , можемо себе да ставимо у тај контекст, доносећи спасење онима који га желе али га не могу обезбедити сами.
Једна од заслуга које можемо примити када вршимо обреде за наше претке је милосрђе, јер то је чин узвишене љубави и „не буду ли људи имали милосрђа не могу баштинити то место које Ти припреми у становима Оца свога.” vii
„А пре свега имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво греха.“ viii
Какав је благослов што можемо да развијемо такву љубав за оне које не познајемо лично али који су присутни у нама када нам је потребна помоћ, јер су налик анђелима чуварима који се моле за нас, брину о нама и желе да дамо све од себе.
Волимо да бисмо били вољени, служимо да би нам служили и благосиљамо да би нас благосиљали.
У име Исуса Христа. Амен.
