Старешина Дејвид С. Бакстер недавно је рекао: „Иако се с времена на време чини да током напредовања наша вера није већа од семена горушице, Провиђење ће бити са нама. Ако тражимо небеску помоћ, примићемо је - можда чак на неочекиване начине.”1
Када је забележио те речи старешина Бакстер је мислио на недаће, а ја верујем да се оне односе и на добра времена. Решење је наставити да идемо напред. Речено је да ако не идемо напред, крећемо се уназад. Треба да се истежемо и растемо да бисмо одржали своју веру јаком и живом, стално користећи наше духовне мишиће. Председник Хенри Б. Аjринг је рекао: „Велика вера има краткотрајне препреке.”2 Tо ме подстиче да размишљам о оним тренуцима када су наша вера и сведочанство најживљи и најнепоколебљивији, а онда се догоди нешто што уздрма нашу веру, или ми пропустимо да је негујемо доследним одржавањем везе са Богом.
Недавним боравком у великом граду, два пута током ноћи пробудиле су ме сирене крај прозора мог хотела. Када је свануло, погледао сам кроз прозор и видео да се главна градска ватрогасна и спасилачка станица налази управо на другој страни улице. Ватрогасци су били напољу и вежбали на једном од својих великих камиона са мердевинама. Удубио сам се у обуку коју су вршили. Мало су подигли мердевине, а онда их спустили. Потом су их поново раширили, али овог пута мало више, а онда поново склопили. То су понављали све док нису раширили мердевине на њихову пуну дужину и до последњег спрата зграде на којој су вежбали. Претпостављам да ту вежбу редовно спроводе. Захваљујући том сталном вежбању, знаће шта тачно треба да раде када приме пресудан позив. Ватрогасни тим ће се одмах одазвати позиву за помоћ и сваки члан екипе ће одмах знати где треба да буде и шта да чини да би помогао у спасавању са највиших спратова зграде.
Исто важи и за нас. Нашој вери и сведочанству је потребна стална вежба, стално истезање да бисмо проширили наш духовни домашај. Знамо шта морамо стално понављати како бисмо одржали себе духовно јакима, а ипак можемо оклевати да то чинимо, чак и када смо открили да нас то у ствари јача и благосиља.
Наше свакодневне посвећене молитве, наше посвећено проучавање Светих писама, редован пост са искреном намером, редован одлазак у храм, време проведено у служби нашем Оца на Небу и другима, све то нам помаже да проширимо наш духовни домашај и утврдимо наше сведочанство. Исто тако морамо имати на уму да има ствари које јачају сведочанство, на пример када га делимо са другима. Гласно изражавање онога у шта верујемо учвршћује нашу веру и поткрепљује наша уверења. Доследно понављање тих једноставних али моћних поступака, на веома стваран начин омогућава нам „да оденемо [наше] дивне хаљине” и постанемо духовнији.
У УИЗ 82:14 Господ нам заповеда: „Јер Сион мора израсти у лепоти, и у светости; његове границе се морају проширити; његови кочићи морају ојачати; да, заиста вам кажем, Сион мора устати и оденути своје дивне хаљине.”
Сваки пут када одлучимо да се испружимо мало даље и мало више, изненађени смо духовном наградом која проистиче из нашег изванредно малог приноса. У ово доба године када се сећамо Спаситељевог чудесног дара помирења лако се можемо поново посветити деловању на начин који ће омогућити тим благословима да теку у наше животе.
-------
1David S. Baxter, “Leaving Adversity Behind,“ Ensign, дец. 2012. год., стр. 26
2Henry B. Eyring, “Spiritual Preparedness: Start Early and Be Steady,” Ensign, нов. 2005. год., стр. 39