Старешина Дејл Џ. Ренлунд: Породична искуства скандинавских имиграната имају нешто заједничко са актуелним догађајима у Европи

Апостолови нордијски корени врше снажан утицај на његов живот данас

21.  ЈАНУАР 2016

Када говори о свом богатом нордијском породичном наслеђу, старешина Дејл Џ. Ренлаунд је недвосмислен: „Шведски и фински менталитет су део мене - великим делом сам Швеђанин и Финац“, каже он.

„Веома сам поносан на то наслеђе, пресрећан сам што га имам,“ каже најновији апостол у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана (Мормона) који има рођаке који живе у Финској и Шведској.

Старешина Ренлунд каже да се диви „природној склоности Швеђана да буду љубазни, добри, да желе да деле, што су карактерне одлике које сматрам неодољивим.“  

Највише поштује одлучност и ‘петљу’ Финаца (на финском ‘sisu’).  Волим те људе - када се једном обавеже, Финац ће увек учинити све што може, а када више нема шта да да, и даље ће давати“, додаје старешина Ренланд. 

Мој матерњи језик је шведски, и шведски смо користили у кући све док наши родитељи нису схватили да треба да кренемо у школу.  И отада су се наши родитељи трудили да говоре енглески код куће како би помогли својој деци.“

Када је гледао зимске олимпијске спортове док је одрастао у својој имигрантској породици, старешина Ренлунд се шали да је навијао за обе екипе када је Шведска играла против Финске: Увек смо навијали за Финску или Шведску, и кад год би Финска и Шведска играле међусобно у неком олимпијском спорту, попут хокеја на леду, знали смо да не можемо да изгубимо!“

Помагање европским избеглицама - тада и сада

Порекло од скандинавских имиграната оставило је трајан утисак на старешину Ренлунда.  Његова прва породична искуства и даље имају велики значај за њега и имају нешто заједничко са актуелним догађајима у Европи - милион избеглица и миграната ушло је у Европу прошле године.    

Отац старешине Ренлунда, Матс Аке Ренлунд, рођен је у Финској.  Стигао је у Шведску крајем Другог светског рата, где је примљен у избеглички камп током 1944. године, и требало је да постане шведски држављанин пре него што емигрира у Сједињене Америчке Државе како би се венчао у мормонском храму са својом вереницом, Рагнхилд Маријаном Андерсон.
 

„Размишљање о избеглицама у Европи и размишљање о ономе што се сада дешава, да је мој отац заиста из прве руке то доживео као избеглица крајем 1944. године - може бити од неке користи из његове перспективе, из перспективе Европе, јер је то доживео.

Мој отац се до саме смрти са захвалношћу сећао љубазних људи из Шведске који су га примили као избеглицу.  То га је надахнуло да и он чини тако - да буде добар према другима и то је било његово обележје.  Сетите се онога за шта се Потпорно друштво залаже - на шведском је то  ‘Hjälpföreningen’, ‘друштво које помаже’, то је пружање помоћи, помагање.  Дакле, постоје ствари које можемо да урадимо као Црква, као појединци, а затим да се колективно трудимо на том пољу.  А почиње са разумевањем да су све те избеглице наша браћа и сестре.“

Превладавање изазова преко јеванђеља, породице, црквене заједнице

Као деца имиграната из Шведске, старешина Ренлунд и његова браћа и сестре суочавали су се са многим изазовима.  „Било је тешко, знали смо да смо другачији, знали смо да су наши родитељи имигранти.  И знали смо да се издвајамо, али смо били поносни што смо другачији.  Били смо поносни због финског и шведског наслеђа,“ каже старешина Ренлунд.

Јаке нити породичне љубави, осећај идентитета и јединство у Јеванђељу обезбедили су  преко потребну снагу.  То се посебно односи на време када се породица Ренлунд вратила у нордијске земље, када је Матс Ренлунд позван на мисију изградње црквене зграде почетком 1960-их.  Породица се најпре преселила у Финску, у Хелсинки, где је Матс радио на хашкој капели, а потом у Шведску.  

„У то време уопште нисмо добро стајали финансијски и сећам се да смо једном отишли у Тролхетан [Шведска] са мојим оцем, а тамо су били неки мисионари - био је крај месеца - 
који су остали без новца, нису имали новца за храну.  И моја мајка им је дала 10 круна. Сећам се да смо моја сестра и ја рекли мами: ‘Како си то могла да учиниш? Знаш да ни сами немамо довољно.’  Мама је рекла: ‘Кад год дате нешто мисионарима, увек вам се врати петоструко.’  На другој страни зграде један члан је видео моје изношене ципеле и дао је мом оцу  50 круна.  И тако ми је, док смо разговарали о томе када смо отишли кући, било јасно као тринаестогодишњаку да је то истина.“ 
 

Када је старешина Ренлунд имао 19 година отишао је на пуновремену мисију у Шведску где се поново сусрео са шведском културом.

„Сећам се како сам на својој мисији, када сам био младић, видео људе како уче о обнови Јеванђеља, како се рађа сведочанство, како сведочанства јачају, како су спремни да склопе завете.  Помирење Исуса Христа постало је стварност у њиховим животима и то је најдража успомена од свих црквених искустава која сам икада имао.“

Раст у Шведској и у нашим личним животима

Старешина Ренлунд каже да је срећан што може да види напредак цркве у Шведској током година, са храмом у Стокхолму и 9.500 активних чланова данас.  „Видети како се ове ствари догађају и видети вишегенерацијске породице веома је узбудљиво и има нечег дивног у вези са тамошњим посвећеним члановима.“

По питању пораста световности, старешина Ренлунд примећује: „Оно што породица треба да чини у световном друштву је да разуме шта Јеванђеље заиста доноси.  Јеванђеље доноси радост и разумевање, и када ту радост и разумевање имамо у виду, то нам помаже да се крећемо кроз световно друштво - да будемо светлост свету, да се не плашимо тога ко смо, него да уживамо у тој радости и да се према свима опходимо онако како би то Спаситељ желео.“

Што се тиче тога када ће посетити Шведску, старешина Ренлунд каже: „Председник Цркве Томас С. Монсон обраћа ми се са ‘svensk pojke’ (’млади Швеђанин’), али нисам сигуран када ћу ићи у Шведску; то ће се десити када добијем тај задатак и радујем се томе.“